Evo ga baš se sad prelomi.
Prelomi se trenutak.
To kratko traje i zato treba brzo da se dela, jer će da prođe, a kad
prođe kao da ga nije ni bilo. Ako bih ga opisivala rekla bih da je to
prelazak, ili bolje reći skok iz prošlosti u budućnost...
Ne bih želela da mislite kako ja raširenih ruku doćekujem tu
budućnost, već sam nekako savršeno smirena. Tako opustim mišiće i hop,
lagano.
Ima tu i malo sete. Slagala bih kad bih rekla da je nema. Žal za
prošlošću. Ko kaže da je nema - taj laže! E sad, nije to ni preterana
žal, ne plače mi se, već mi se raduje, ali onako pomalo. Daleko bilo da
maštam o tome kako bih mogla da je izmenim, već je tako puštam da teče
niz vodu i pomislim u sebi - kakva si da si, 'ajde sada idi, al' ja znam da si moja i ti dobro znaš da sam ja tvoja.
I kad bih dalje opisivala rekla bih još da je taj trenutak mesto na kome se ukrštaju san i java, mašta i nemašta.
Hoću reći ne ukrštaju se oni baš, pa da ti pomute svest, već svako zna
na koju će stranu...I sada sigurno znam da mi se nikada u onoj gore budućnosti neće desiti da me mašta napusti, a za nemaštu nešto puno i ne hajem. Mada mi se desilo da sam od nedostatka nemašte malo narušila zdravlje, al' to će ova mašta da popravi, samo treba da prođe vreme.
U baš ovom trenutku, shvatila sam, da sam osetila trenutak, eto to sam htela da kažem.
